The news photographer is required to have not only expertise, but also politicalism, adroitness and the skill of a true socialist agitator and propagandist, who in the reproduction of real life consciously and in an individual way introduces prospects of tomorrow.

M. Macarol

     The idea of the transformation of the world and the building of a new, happier life, and with it of a new political system as well, seemed realizable with the coming into power of the Communist Party, which, led by Josip Broz Tito, celebrated not only victory over fascism but also an end to the civil war. As previously said, numerous representatives of the avant–garde in pre–war Yugoslavia also supported the ideology of the left and accepted the art of socialist realism. It was, thus, logical that with the victory of the revolution, all of them believed that the utopistic projection would be translated into concrete action and the implementation of the charted program. The avant–garde expected to be given an opportunity for operative action on the wide–ranging front of building the society of the future – communism. The more so as some, like Koča Popović, had been at the helm of partisan brigades or, like Miroslav Krleža or Sreten Stojanović, had themselves been satisfied of the new values of post–revolutionary life, having spent time in the Soviet Union. Those avant–garde artists who had not directly joined in the molding of the revolution and had not manned its barricades, declared their full allegiance to the ideas of communism immediately after the end of the war, like Marko Ristić and Ivo Andrić, aligning themselves again with their pre–war fellows of opinion, some of whom were at the very top of the new power echelons. But the strong impulse that induced representatives of the avant–garde to occupy salient positions of political power, in post–war Yugoslavia equally as in post–revolu-tionary Russia, should not be viewed only in terms of a personal desire for success, but should rather be seen, as Boris Groys put it, as the continued interest of the avant–garde in the success of the overall artistic project. If “the avant–garde artist must create an entirely new world”, he must then have absolute power over that world.²⁹

Од фоторепортера се тражи не само стручно знање већ и политичност, сналажљивост и вештина правог социјалистичког агиtатора и проpагатора, који у репродукцији стварног живота свесно и на индивидуалан начин уноси пепспективе сутрашњице.

M. Macarol

     Идеју о трансформацији света и обликовању новог срећнијег живота, а са њим и новог политичког система, чинило се да је могуће материјализовати са доласком Комунистичке партије на власт, која је, предвођена Јосипом Брозом Титом, славила не само победу над фашизмом већ и окончање грађанског рата. Речено је већ да су многи представници авангарде и у предратној Југославији подржавали идеологију левице и прихватили уметност социјалистичког реализма. Дакле, било је логично да су са победом револуције сви они сматрали да ће се утопистичка пројекција преокренути у конкретну акцију и реализацију зацртаног програма. Авангарда је очекивала да ће добити могућност оперативног деловања на широком плану изградње друштва будућности – комунизма. Утолико пре што су се неки, као Коча Поповић, нашли на челу партизанских бригада или су се, као Мирослав Крлежа или Сретен Стојановић, сами уверили у нове вредности живота после револуције, боравећи у Совјетском Савезу. Они авангардни уметници који се нису непосредно укључили у обликовање револуције и нису били на њеним барикадама, одмах по завршетку рата изразили су своју потпуну оданост идејама комунизма, као Марко Ристић и Иво Андрић, и опет се прикључили својим предратним истомишљеницима, од којих су многи били у самом врху нове власти. Али тај снажни импулс који је наводио представнике авангарде да заузму истакнуте положаје политичке моћи, једнако у послератној Југославији као у постреволуционарној Русији, не треба посматрати само у знаку личне жеље за успехом, већ га пре, по речима Бориса Гројса, треба схватити као наставак суштинске заинтересованости авангарде за успех тоталног уметничког пројекта. Ако „авангардни уметник мора да креира потпуно нови свет“, онда он мора имати и апсолутну моћ над тим светом.²⁹