Take that life and transform it into a miracle of art!

I.I. Anisimov

    After the end of World War II, avant–garde art, primarily surrealism, got in Yugoslavia, like it did in the Soviet Union after the October Revolution, a unique historical chance to, according to Boris Groys, “perceive not only an undeniable confirmation of its theoretical constructs and aesthetic intuition, but also a singular opportunity for translating them into reality.” 110 The Soviet Union was, not only to Yugoslav communists but also to members of art avant–gardes, “the most progressive country in the world, the protector of all small and oppressed peoples, a society of freedom, justice, national equality and progress, a society of already developed socialism on the road to communism”.¹¹¹ It was the ideal which the agitprop culture in Yugoslavia aspired to and tried to emulate in every respect. The new world, of which the avant–garde dreamed, had to be not only much more beautiful but also much more just. That was, ultimately, the platform of the specific aesthetic–political project which was functionalized in the agitprop era. The aestheticization of ideology and vice versa, the ideologization of aesthetics, can also be read as a mass spectacle and a Gesamtkunstwerk project, which engages in the exchange of ideas between aesthetic ideology and totalitarianism.¹¹²

Узмите тај живот и претварајте га у чудо уметности!

И. И. Анисимов

     По завршетку Другог светског рата, уметничка авангарда, пре свега надреализам, добила је у Југославији, као у Совјетском Савезу после Октобарске револуције, јединствену историјску прилику да, по речима Бориса Гројса, „схвати не само непогрешиву тачност својих теоријских конструкција и естетских интуиција, него и јединствену могућност да их преведе у реалност“.¹¹⁰ Совјетски Савез је био, не само за југословенске комунисте, већ и за припаднике уметничких авангарди, „најнапреднија земља на свету, заштитник свих малих и потлачених народа, друштво слободе, правде, националне равноправности и напретка, друштво већ развијеног социјализма на путу за комунизам“.¹¹¹ То је узор коме теже и који настоји у свему да подражава култура агитпропа у Југославији. Нови свет, о коме је сањала авангарда, морао је бити не само много лепши него и много праведнији. То је била, у крајњој линији, платформа специфичног естетичкополитичког пројекта који је функционализован у ери агитпропа. Естетизација идеологије и обрнуто, идеологизација естетике, може се прочитати, такође, и као масовни спектакл и Gesamtkunstwerk пројект, који се бави разменом идеја између естетичке идеологије и тоталитаризма.¹¹²