Чисто натуралистичка фоtографија је неуpоtребљива за оgлашавање.

Н. Тарабукин

     Тренутак који фиксира фотографија може се идентификовати као историјско време настанка слике, али у извесним околностима он може бити и вечно присуство. Фотографија анонимног младића који свом снагом гура пред собом огроман камен на изградњи првог југословенског аутопута, снимљена 1958. године, може се, у том смислу, прочитати у склопу мита о Прометеју, у позитивном контексту, или о Сизифу, у оном негативном. Визуелна порука уметничког дела у ери агитпропа конструисана је, наизглед парадоксално, првенствено у симболичном и алегоријском кључу. Њен главни задатак није био да тачно информише нити да свет представи “објективно”. Савременици су, пишући о фотографији, тврдили да није довољно ако се на њој “виде димњаци и колица”, требало је “изразити лик новог човека, градитеља социјализма, лик човека који ствара велика дела у нашој земљи и који се кроз стварање тих дела и сам уздиже, васпитава и оплемењује”.⁸⁶ Основне црте новог човека скициране су још у круговима авангардних уметничких група, да би у контексту тоталитарних режима пре Другог светског рата, он преузео особине митског јунака који је у стању да изведе грандиозне задатке у корист читаве друштвене заједнице. Тако измењен лик, односно наратив о новом човеку утемељен на митској представи о хероју, усвојен је у ери агитпропа заједно са другим обрасцима уметности стаљинизма. Утопистичка пројекција новог човека, митологизирана и преведена у представу о хероју, као универзални културни клише, умножава се и пресељава од литературе до скулптуре, од теоријских текстова до новинских извештаја, све до фотографије и новца.

Purely naturalistic photography is unusable for advertising

N. Tarabukin

     The moment fixed by photography can be identified as the historic time of the creation of the picture, but under specific circumstances it can also be eternal presence. The snapshot of the anonymous young man pushing an enormous stone during the construction of the first Yugoslav highway, taken in 1958, can, in that sense, be read in the framework of the myth of Prometheus, in a positive context, or of Sisyphus, in the negative one. The visual message of the work of art in the agitprop era is constructed, seemingly paradoxically, primarily in the symbolic and allegorical key. Its main task was not to inform accurately or represent the world “objectively”. Writing about photography, contemporaries claimed that it was not enough if it “showed chimneys and wheel– barrows”, it was necessary “to express the image of the new man, the builder of socialism, the image of a man creating great works in our country and elevating, bringing up and ennobling himself through the creation of such works”. 86 The principal features of the new man were outlined way back in the circles of avant–garde artistic groups, with him assuming, in the context of the totalitarian regimes preceding the Second World War, the features of a mythical hero capable of performing grandiose labors to the benefit of the entire social community. A thus changed image, i.e. narration on the new man founded on the mythical concept of a hero was adopted in the agitprop era together with other patterns of Stalinist art. The utopist projection of the new man, mythologized and translated into a hero concept, as the universal cultural cliché, is reproduced and moves from literature to sculpture, from theoretical texts to news reports, up to photography and money.