„Упарампарчад треба разбити бајку о аполитичности уметности...“

В. В. Мајаковски

     Конфигурација масовне производње и дистрибуције фотографских слика у ери агитпропа функционисала је као део једног свеобухватног пропагандног апарата, а најчешће у синтези са другим медијима који су обликовали сложену структуру механизма за „преваспитање“ милионске популације. Концепт тоталног уметничког дела, обликован и пре појаве авангарде, ревитализован је са победом револуције јер је одговарао комплексној стратегији пропаганде нових принципа на којима ће функционисати револуционарно друштво. Тактике агитације програмски су обухватале све медије како би, симултано, из више аспеката и убрзано, хетерогена публика у земљи совјета и у земљи партизана, научила да мисли марксистички. Александар Флакер је назив „совјетски масовни Gesamt­kunstwerk“ резервисао за „велики масовни спектакл на отвореном простору трга, улице или борилишта који је извођен уз учешће неколико уметности: говорне, ликовне, музичке уз кретање тела – уједињавала их је општа функција спектакла, који сеже од дидактике до карневалског лудизма, при чему маса поступно сама постаје део спектакла – ритуала (...) У естетској поставци Gesamtkunstwerk-a (имамо) активне масе и харизматичног вођу, који 'прима' спектакл, режиран по унапред датом вредносном и строго хијерархизованом естетском систему, при којем естетски извршитељи, по правилу, остају непознати пред масама“.⁴⁹

”The fairy tale about the apoliticism of art should be smashed to smithereens…”

V. V. Mayakovsky

     The mass production and distribution of photographic images in the agitprop era was configured so as to function as part of a comprehensive propaganda apparatus, as a rule in synthesis with the other media that formed the complex structure of the mechanism for the “re–education” of the population millions. The concept of the total work of art, articulated even before the advent of the avant–garde, was revitalized with the victory of the revolution, suited as it was to the complex strategy for promulgating the new principles upon which the revolutionary society would function. The agitation tactic program encompassed all the media, so that the heterogeneous auditorium in the country of the Soviets and in the country of the partisans would simultaneously, from manifold aspects and at an accelerated pace, learn to think in the Marxist way. Aleksandar Flaker reserved the designation “the Soviet mass Gesamtkunstwerk” for a “big mass spectacle in the open space of a square, the street or an arena, that was performed with the participation of several arts: the spoken, the figural and the musical, with body movements – they were all united by the general function of the spectacle, that went from didactics to carnival ludditism, with the crowd gradually becoming a part of the spectacle–ritual itself. … In the aesthetic precept of Gesamtkunstwerk (there are) active masses and a charismatic leader, who “receives” the spectacle, directed according to a previously given system of value and a strictly hierarchized aesthetic one, with the aesthetic performers, as a rule, remaining unknown to the masses.” ⁴⁹