The notion of art is a favorite fetish of European thought.

M. Ristić and K. Popović

     Socialist realism was made official as the only formula in art at the First Congress of Soviet Writers held in 1943 in Moscow, although it had been canonized, as the only stylistic form of artistic creation, already from 1934, when it was accentuated as an “antiformalist” art that primarily dealt with socialist matters.⁴ Already then, avant–garde artists as well as its theoreticians viewed socialist realism as reactionary and as abandoning the revolution. On the other hand, one should not forget that socialist realism regarded itself as “the savior that would deliver Russia from barbarism by preserving the classical heritage and all of Russian culture from the ruin into which the avant–garde wanted to plunge it.” ⁵ One should also know that the concept of realism was not rejected even by some artistic drifts of the avant–garde itself.⁶ For many, like for the constructivists, it became unacceptable only when it was charged with being exclusively socialist. Many other forms of realism in art are parallel with avant–garde flows, but as Groys observes, in the early 30's, the avant–garde more or less swayed towards socialist realism. He illustrates this by the example of not only fascist art in Italy and Germany, but also French neo– classicism and Hollywood movies.⁷ Renunciation of the radical language of the avant–garde and a comeback to order, especially after all the devastating challenges of the profound economic crisis, was recommended by numerous artists and humanists.

Појам уметности један је омиљени фетиш европске мисли.

М. Ристић и К. Поповић

    Социјалистички реализам је озваничен као једина формула у уметности на Првом конгресу совјетских књижевника у Москви 1943. године, мада је био канонизован, као једини стилски облик уметничког стварања, већ од 1934. године, када је наглашено да је то „антиформалистичка“ уметност која се првенствено бави социјалистичким садржајем.⁴ Већ тада су уметници авангарде, као и њени теоретичари, гледали на социјалистички реализам као на реакцију и одустајање од револуције. Са друге стране, не треба заборавити да је социјалистички реализам сматрао да је он „сачувао класично наслеђе и целу руску културу од уништења које је носила уметност авангарде“.⁵ Такође треба знати да концепцију реализма нису одбацивали ни неки уметнички токови саме авангарде.⁶ За многе, као за конструктивисте, она је постала неприхватљива тек када је добила задатак да буде искључиво социјалистичка. Многи други облици реализма у уметности паралелни су са токовима авангарде, али, како уочава Гројс, авангарда је мањевише почетком тридесетих година направила заокрет ка социјалистичком реализму. Он ту наводи као пример не само уметност фашизма у Италији и Немачкој него још и француски неокласицизам и холивудски филм.⁷ Одустајање од радикалног језика авангарде и повратак реду, посебно после свих потресних искушења дубоке економске кризе, препоручивали су многобројни уметници и хуманисти.